Ovo je možda prvi put da vam pričamo priču koja je starija i od samih autora intevjua. Krajem 60-tih godina mladić po imenu Miki Zajmi je prošetao gradom svoju prvu majicu sa štampom Bitlsa i time izazvao veliko interesovanje sebi sličnih. Prolazile su godine i decenije, menjali su se životni uslovi i prioriteti, a umetnost je nalazila svoje načine da se izrazi. Danas je ona stvar čitave Mikijeve porodice, na čelu sa ćerkama Evin i Ester, i to u obliku Kerefeka – autentične linije odeće koja oživljava njenu štamparsku tradiciju.
Miki: Davne ’74. godine sam magistrirao grafiku, premda mi je bilo jasno da ću u Srbiji teško živeti od umetnosti. Za štampu, i to sito pre svega, sam počeo da se zanimam i ranije, i to zahvaljujući svojim idolima u datom vremenu – najpre Če Gevari i Bitlsima, čije sam likove štampao na majicama koje sam ponosno šetao po gradu. Mogu da kažem da mi je to kupilo izvestan ugled među drugarima, pa sam počeo isto da radim i za njih.
Kerefeke, foto Stefan Đaković
Umetnički duh je preživeo s obzirom da mi je jedna ćerka slikarka, a druga grafički dizajner, a posao sve ove godine zahvaljujući tome što je ostao u okviru porodice. Mala zanatska preduzeća samo tako mogu da opstanu na ovim prostorima – kada svi imaju jednake interese i želju da dovedu svoj zanat na najviši mogući nivo i kada uživaju u onome što rade. S obzirom da se mi pre deklarišemo kao umetnici nego kao majstori, ostali smo tu, na granici između ova dva sveta, tek toliko da zaista možemo da živimo od svoje firme. Jer da smo zaista išli metodom proste reprodukcije, niko ne bi uložio srce u ovu priču.
Kerefeke, foto Stefan Đaković
Miki: Devedesetih godina naša štamparija postaje privatni, porodični biznis. U to vreme živimo u Prištini gde se politička situacija zahuhtava i ubrzo nas primorava da odemo. Isprva smo se nadali, privremeno, ali se ispostavilo da nema povratka. S obzirom da smo i skijaška porodica, imali smo malo utočište na Kopaoniku gde smo inače provodili zime.
Velika porodična kuća, štamparija i tone mašina su ostale dole što znači da smo morali da počnemo ispočetka. To je verovatno bio najteži trenutak u našim životima ali kada pogledamo unazad vidimo samo koliko smo lepo živeli. Morali smo da napravimo nešto od onoga što smo imali na tom mestu, u tom trenutku – ćerke su mogle da provode dane i dane na ski stazi, budući da su obe veliki ljubitelji snoubordinga, a svojevremeno i prvakinje Jugoslavije. Za mene, kao bivšeg selektora Jugoslavije u ovom sportu je važilo isto.
Kerefeke, foto Stefan Đaković
Kerefeke, foto Stefan Đaković
Miki: Kako naša mala radionica napreduje, odlučili smo da je registrujemo i bacimo se u ozbiljan posao. Kako smo radili u suterenu, Evin je predložila da nazovemo štampariju „Underground“ što se meni dopalo, premda sam ja na umu imao drugi plan – da ona nastavi da se bavi svojom profesijom, slikarstvom, a da joj ja i njena sestra budemo podrška, s obzirom da smo oboje dizajneri i organizujemo izložbe, pravimo kataloge… Međutim, jasno je da nam je trebalo još neko rešenje da bismo kvalitetnije živeli. Tako smo morali da verujemo i u našu radionicu na Kopaoniku te sam se ja dao u štampu vizit kartica. Kada me je žena pitala „za koga to praviš?“ nisam imao šta pametnije da kažem nego „za lokalne čobane… možda im zatrebamo!“ Bilo je bitno da nam je dan pun, da se trudimo i da se držimo zajedno.
Evin: Pre nego što smo postali Underground zvali smo se Art Design. Kada smo konačno došli do Kerefeka, ja sam želela da celu priču prepakujem i dam joj novi, kompletni oblik. Ako ćemo ozbiljno da radimo, neka to stvarno bude kako treba – tako krećemo u zaštitu logotipa.
Kerefeke, foto Stefan Đaković
Moja ljubav prema poslu je bila ogromna i znala sam da u trenutku kada počinjem ozbiljno da kukam jer moram da radim nešto nije u redu i da neće imati dobre posledice ni po mene ni po posao. Tako sam se ja naljutila na samu sebe i odlučila da presečem i krenem ispočetka. Ugrabili smo priliku i pre tri godine se pojavili sa novim modelima na Mikser marketu i tako počeli da istražujemo i opipavamo tržište i reakcije kupaca. Kada smo došli do digitalne štampe mogli smo kreativnije da razmišljamo, da budemo brži i pređemo i na druge materijale, kao što je poliester.
Kerefeke, foto Stefan Đaković
Ester: Evin danas vodi posao, Miki je tu kao džoker, da uskoči kad treba. „Kerefeke“ možda nekome zvuče detinjasto ili pežorativno, ali ja mislim da se ime uklapa uz slobodu i veselost koja vlada u našoj porodici. Prošli smo kroz različite faze ali smo iz toga pokupili sve što smo mogi i tako danas imamo studio u Beogradu, baš kakav smo želeli – umetnički prostor u kome se stalno radi i osmišljava nešto novo, a ne tek puku proizvodnju.
Kerefeke, foto Stefan Đaković
Evin: Jako mi je drago što sam se osmelila da se izvučem iz krize i tako nas dovedem do tačke na kojoj danas stojimo, tako da možemo da budemo ponosni na svoj rad. Štamparije su danas na svakom ćošku i zaista je teško izdvojiti se, tako da je upravo naša najveća vrednost to što smo ostali verni svojim umetničkim idejama. Pored online prodavnice izlažemo i u Supermarketu, ali imamo i plan da otvorimo svoju radnju, što bi bila kruna čitavoj priči, a onda da polako krenemo pohod na inostranstvo.
Ester: Ono što je posebno važno jeste imamo čvrst temelj koji smo gradili godinama s ljubavlju. I da u tome i dalje uživamo. Tako da mislim da je važno da i naš način rada sam po sebi ostane cilj – da se trudimo, smejemo, sarađujemo. Kada je porodica ovako kreativna i puna podrške, ovo je najbolji posao na svetu.
